Ал-Бируни (Аl-Biruni, 973-1048), иако скоро непознат у западном свету, важи за једног од највећих и најсвестранијих учених људи свих времена. Био је астроном, филозоф, математичар, физичар, историчар, географ, фармацеут, геодет, путописац, геолог, картограф, антрополог и др., а процењује се да његово укупно научно дело превазилази 150 списа у којима се бави скоро свим наукама.¹ Био је одличан познавалац старогрчког језика и, како наводи D. Tsibukidis, проучио је на десетине списа старих Грка, и то из оригинала.²

Џорџ Сартон, такозвани отац историје наука и професор на универзитету Харвард, наводи да је Бируни био "један од највећих научника исламског света, а узевши све у обзир, и један од највећих свих времена,"³ док је Абделхамид Сабра (Abdelhamid I. Sabra), такође професор историје наука (на Харварду и на Универзитету у Александрији), назвао aл-Бирунија "једним од највећих научних умова читаве историје".⁴

Лево, модел сферног астролаба; десно, модел механичког сунчевог и месечевог
календара. Ова два модела, израђена на основу Ал-Бирунијевих нацрта и описа,
налазе се у Институту за историју исламско-арапских наука на Гете Универзитету
у Франкфурту. Слике су узете из дела под насловом "Наука и технологија у Исламу",
чији је аутор председник Института, др Fuat Sezgin.

Да би се проучило aл-Бирунијево разноврсно дело и његов допринос науци, био би потребан обиман том. Примера ради, вреди навести макар једно његово научно достигнуће: прорачун Земљиног полупречника на 6339,9 км, вредност која одступа од стварне вредности свега 16,8 км. Како назначавају професори математике Џон Оконор и Едмунд Робертсон, ова вредност пронађена је на Западу тек у XVI веку, односно пола миленијума касније!⁵

Персијски рукопис са Ал-Бирунијевим цртежом који
објашњава фазе помрачења Месеца. Ал-Бируни је посматрао
Месечево помрачење које се догодило 17. септембра 1019. г.,
и забележио истовремене географске ширине свих познатих звезда.

Од 150 aл-Бирунијевих дела сачувано је свега 22. У њих спада и "Хронологија Античких Народа" (Al-Athar albaqiyah), написана, како тврди немачки истраживач Едуард Захау,⁶ око 1000. г. У овом делу, у поглављу које се односи на хришћански празник Васкрса, персијски мудрац записује све што зна о служби силаска Светог Огња.

Ал-Бирунијев кип у парку Лалех, у Техерану.

Сачувано је пет рукописа⁷ овог дела, а први пут га је издао Захау 1878. г.⁸ Међутим, како је касније установљено, издање је било непотпуно, пошто употребљени рукопис није садржао поглавље о служби силаска Светог Огња, као ни друге фрагменте дела.

Године 1912., Азијатски музеј Краљевске академије за науку у Санкт Петербургу дошао је до једног другог рукописа тог истог дела, и то старијег од оног који је користио Захау. Овај рукопис, који је био потпунији и обухватао поглавље о Светом Огњу, први пут је представљен од стране директора Азијатског музеја, Карла Салемана.⁹

Одломак рукописа који се односи на службу силаска Светог Огња је 1915. г. на руски превео Крачковски.¹⁰

Године 1933., немачки истраживач Хелмут Ритер открио је у библиотеци Umumi (дан. Beyazit) у Цариграду још један арапски рукопис истог дела који такође садржи поглавље о Светом Огњу. Арапски текст дотичног поглавља издао је 1952. Немац Јохан Фик,¹¹ а 1988. га је на немачки језик превео професор Готхард Штрохмајер¹² у свом делу под насловом "aл-Бируни у врту науке".

Од овог превода, али и од самог арапског текста, потиче превод који следи. У немачком преводу је тачно пренет смисао текста, међутим на неким местима професор арапског др Гамал ал-Тахир уочио је неке ситне грешке које су затим и исправљене.¹³

Први лист ал-Бирунијевог дела
"Хронологија Античких Народа",
са рукописа Beyazit 4667, XVII в.
Цариград, Библиотека Beyazit.

Ал-Бирунијев навод о служби силаска Светог Огња. Приповест почиње на крају листа
347 и наставља се на листу 348. Кодекс Beyazit 4667, XVII в. Цариград, Библиотека Beyazit.¹⁴

Ал-Бируни у свом делу пише:

Ал-Бируни није лично присуствовао служби силаска Светог Огња, али изгледа да има поверења у арапске изворе који о томе говоре.

Он још на почетку разјашњава да не би уопште ни помињао причу о Суботи Васкрсења када не би постојала "истомишљеност противника" чуда, који су лично видели и доживели догађај!

(اطباق الخصوم = једногласност противника).

"Противници" су оспоритељи чуда који, због тога што су муслимани, не могу да га прихвате, али и поред тога описују догађај на исти начин.

Изгледа да баш та чињеница импресионира aл-Бирунија, који је шиитски муслиман. Тако његов извештај има посебну важност, пошто у суштини преноси, или боље речено обједињује приповести свих оних муслимана који су доживели чудо, а чија дела нису сачувана до данас.

Његове информације, штавише, потичу и од једног очевица службе силаска, Фараџ ибн Салеха из Багдада.

Бируни као савестан и студиозан научник детаљно наводи своје изворе, како не би постајала никакава сумња у његове речи, и то по једном питању специфичне верске природе, које ће свакако изазвати недоумицу код припадника његове религије.

Информације које нам преноси су заиста од непроцењиве вредности.

Чињеница да је aл-Бируни читао о служби силаска Светог Огња у књигама показује да је парадокс овог чуда био нашироко познат у арапском свету још од X века.

Његова приповест има доста заједничких детаља са описом Ибн ал-Каса који је изнет у једном од претходних поглавља.

Као што приповеда Ибн ал-Кас, исто тако и Бируни наводи да док верници чекају, изненада "уочавају чисту белу ватру како пали једно кандило". И наставља да се "овом ватром пале кандила у џамији и у црквама".

Џамија о којој Бируни говори није друга до Купола на Стени. Преношење Светог Огња у ову џамију показује у којој мери су муслимани прихватали чудо, као и углед који је оно имало у њиховим очима.

Двојица поглавара града, имам и емир, као и мујезин (онај који позива на молитву), налазили су се близу Гроба имајући са собом своје светиљке.

Како назначава Бенџамин Кедар, професор историје на Универзитету у Јерусалиму, у aл-Бирунијево доба су хришћани и муслимани у суштини делили међу собом службу силаска.¹⁶ Чудо је било општеприхваћено и подједнако су га славили сви становници града.

Изузетну вредност има и податак да се сваке године слао извештај халифима (у Багдаду) о тачном времену силаска Светог Огња. Кашњење Огња је сматрано лошим знаком за наредну годину, док је његово благовремено појављивање, око поднева, бивало тумачено као знак благородности. То значи да се глас о чуду ширио и ван Јерусалима и да се његов утицај односио чак и на предвиђања повезана са обрадом земље.

Пређимо сада на један изузетно битан детаљ ове приповести, на један догађај с којим смо се већ упознали у претходном поглављу, у посланици свештеника Никите цару Константину Порфирогениту.

Човек који је известио aл-Бирунија описује, као очевидац, да су неки султани заменили фитиљ у кандилу бакарним фитиљем. Али кад је небеска ватра сишла, чак и бакарни фитиљ се упалио.

Фраза اذا نزلت اتقد النحاس, која значи
"али кад је ватра сишла, бакар се упалио", из рукописа Beyazit 4667.

Од велике важности је чињеница да овај податак aл-Бирунију преноси очевидац муслиманске вероисповести, који, као иноверник, нема никаквог разлога да хвали чудо неке себи стране вере. Најзад, овај податак бива записан од стране једног мудрог Персијанца који спада у највеће умове свих времена, од стране једног врхунског научника који у виду свог коначног закључка наводи да "силазак небеске ватре у тај дан" представља разлог због ког "остајемо запањени"!

[ موضع العجب = остајемо запањени].

Чак и сама ова изјава показује да је aл-Бируни већ усвојио податке о чудесном догађају на Велику Суботу. А разлог због кога их је усвојио, како сам објашњава, јесте зато што ти подаци потичу из поузданих извора и што постоји усаглашеност мишљења.

Као што смо већ назначили, извештаји aл-Бирунија и Ибн ал-Каса указују на интензивно ширење и прихватање чуда силаска Светог Огња међу муслиманским становништвом Палестине.

Међутим, ово је за вође исламског света представљало неповољан развој догађаја – с једне стране зато што се супротстављало правилима исламске вере, а с друге стране зато што је служило као средство преобраћања муслимана у хришћанску веру.

Године 1009., свега девет година након настанка aл-Бирунијевог дела, египатски халиф aл-Хаким решава да дефинитивно стави тачку на годишње окупљање хришћана и муслимана на служби силаска Светог Огња. А да би то постигао, одлучује да запали и сравни са земљом Храм Васкрсења и Христов Гроб.

Извори:

1. Забележених дела има 146. Ту спада 35 књига из астрономије, 15 из математике (8 из алгебре, 5 из геометрије и 2 из тригонометрије), 23 из астрологије, 16 филолошких списа, 10 из геодезије и картографије, 4 историјска списа, 3 религијска и филозофска, 2 из минералогије и о стенама и др.

2. D. Tsibukidis, изврстан познавалац дела персијског учењака, у свом чланку "Грчка-хеленистичка филозофска мисао у делима Ал-Бирунија" наводи: "In his works Biruni drew heavily upon Aristotle's Physics, Metaphysics, De Caelo, Meteorology, Parts of Animals… He also fundamentally analysed the dialogues of Euclid, the oeuvre of Archimedes, the philosophical treatise Diacosmos of Democritus… He avidly studied the Almagest and Geographia of mathematician and astronomer Ptolemy, the treatises of the Greek physicians Hippocrates, Discorides, Galen, Oribasius, the chronicles of Eusebius…Αt a time when religious fanaticism swept medieval Europe… he as a forerunner of the Renaissance, was far in advance of the scientific thought then obtaining in Europe", односно: "Своја дела Бируни је умногоме засновао на Аристотеловим делима Физика, Метафизика, О Небу, Метеорологија, О Деловима животиња... Такође је анализирао Еуклидове дијалоге, Архимедова дела, Демокритов филозофски дијалог Дијакосмос... Проучавао је са жаром Алмагест и Географију математичара и астронома Птолемеја, расправе грчких лекара Хипократа, Диоскурида, Галена, Орибасија, Еусебијеве летописе... У периоду када је религијски фанатизам харао средњовековном Европом... он (Бируни) се, као претеча Ренесансе, налазио далеко испред научне мисли која је тада постојала у Европи" (D. Tsibukidis, "Graeco-Hellenistic philosophical thought in the writings of Abu Raikhan Biruni", у Graeco-Arabica 7-8, Никозија 2000, стр. 524, 533).

3. «One of the very greatest scientists of Islam, and, all considered, one of the greatest of all times» (G. Sarton, Introduction to the History of Science, Балтимор 1951, т. 1, стр. 707).

4. «One of the great scientific minds in all history» (A.I. Sabra, «Ibn al-Haytman», Harvard Magazine, септембар 2003).

5. «He found the radius of the earth to be 6339.6 km, a value not obtained in the West until the 16th century» (F. Robertson - J. O'Connor, Al-Biruni, MacTutor History of Mathematics archive).

6. Ε .C. Sachau, The Chronology of Ancient Nations, Лондон 1879, предговор, viii. Са њим се слаже и Μ. Canard: "L'ouvrage de Biruni e ete compose en l'an 1000" (Μ. Canard, "La Destruction de l'Église de la Résurrection", Byzantion 35, 1955, стр. 35).

7. Тих пет рукописа су: Or Ms 161, 1307. г.н.е., Универзитет у Едимбургу. – Paris Arabe 1489, XVII в. Париз, Bibliothèque Nationale. – Beyazit 4667, XVII в. – Кодекс Азијатског музеја у Санкт Петербургу. – Add. 7697, 1286 г.н.е. Лондон, British Library.

8. C.E. Sachau, Chronologie orientalischer Völker von Albêrûnî, Лајпциг 1878.

9. C.Η. Salemann, «Zur Handschriftenkunde, Al-Biruni’s al-Atar al-Bakiyah», Izvestiya Ιmperatorskoĭ Αkademii Νauk, Санкт Петербург 1912, стр. 861-870.

10. I.J. Krachkovskij, Blagodatnyj ogon po rasskazy al-Biruni i drugich musul'manskich pisatelej X-XIII vekov, Christianskij Vostok 3 (1915), стр. 235-238.

11. J. Fück, «Sechs Ergänzungen zu Sachaus Ausgabe von al-Biruni’s Chronologie orientalischer Völker», Documenta Islamica Ιnedita, Берлин 1952, стр. 94. За превод на руски види такође M.A. Sal'e, Abureikhan Biruni (973-1048): Izbrannye proizvedeniia, Ташкент, 1957, стр. 348-350.

12. Gotthard Strohmaier је професор семитских и арапских језика на Универзитету Freien у Берлину и члан Берлинске академије.

13. Те грешке су следеће:

Реч الخلفا је преведена као халиф, док јој је право значење халифи (прим. прев, множина).

Реч السلاطين је преведена као управитељ, док јој је право значење султани (или управитељи).

Реч الجامع је преведена као џамије, док јој је право значење џамија (прим. прев, једнина).

14. Види: J. Fück, op. cit., стр. 94. Често се иза проналажења одломка из неког рукописа, као што је овај, крије веома сложен и дуготрајан процес. Hellmut Ritter, који је открио овај рукопис, записао га је под погрешним бројем 5667, док му је прави број 4667. Осим тога, Johann Fück, који је објавио одломак о Светом Огњу, не наводи редне бројеве листова на којима се одломак налази. На крају је установљено да се овај одломак налази на листовима 347 и 348; његово проналажење би било немогуће без помоћи професора др Фуата Сезгина (Fuat Sezgin) и библиотекара у Библиотеци Beyazit, Ердема Селџука (Erdem Selçuk), којима се топло захваљујем.

15. Немачки превод гласи овако: «Vom Ostersonnabend wird etwas erzählt, das den Naturwissenschaftler in Erstaunen setxt und das er schwerlich als wahr anerkennen wird. Und wenn sich nicht die Gegner über die Nachrichten darüber einig waren und berichtet hätten, es selbst gesehen zy haben, und wenn nicht hervorragende Gelehrte und andere Leute es in ihren Büchern uberliefert hätten, konnte man sich nicht damit zufriedengeben. Ich habe es aus Büchern erfahren und auch von al-Farag ibn Salih aus Bagdad gehört, daß mitten in der Auferstehungskirche in Jerusalem das Grab Christi aus einem einzigen Felsblock ausgehöhlt ist, der es nach Art einer Grabkuppel umschließt. Darüber erhebt such eine andere große, Kuppel. Rund um den Felsen sind Emporen. Von dort schauen die Muslime zu. Die Christen, und wer sonst an diesem Tag zum ort des Grabes kommt, flehen und rufen zu Gott, dem Erhabenen, vom Mittag bis zum Abend. Es kommen auch der Muezzin der Moschee, der Vorbeter und der Emir der Stadt und setzen sich bei dem Grab nieder. Sie bringen Lampen mit, die sie daraufstellen, während es noch verschlossen ist. Die Christen haben schon zuvor ihre Lampen und Leuchter gelöscht und warten, bis daß sie ein reines weißes Feuer sehen, das eine Lampe zum Entflammen bringt. Davon werden die Lampen in der Moschee und in den Kirchen angezundet. Dann macht man an den Kalifen einem schriftlichen Bericht uber den Zeitpunkt, an dem das Feuer herabkam. Aus der Geschwindigkeit seines Herabkommens und ob es bald nach der Mittagszeit erfolgte, schießt man auf ein fruchtbares Jahr; wenn es sich aber zum Abend him verzögert oder noch später wird, auf ein unfruchtbares. Derselbe Berichterstatter teilte auch mit, ßab ein Herrscher anstelle des Dochtes einem Kupferdraht anbrachte, damit es sich nicht entzünden und das Ganze mißlingen sollte. Als aber das Feuer harabkam, brannte das kupfer. Die Herabkunft dieses Feuers an einem Tag, der nach einem bestimmten Zeitraum wiederkehrt, gibt Anlaß zur Verwunderung» (G. Strohmaier, Al-Biruni, In den Gärten derWissenschaft, Лајпциг 1988, стр. 125-126). За превод на француски види M. Canard, "La destruction de l'Église de la Réssurection", стр. 36-37, као и I. J. Krachkovskij, "Le feu beni", Proche-Orient Chrétien 49 (1999), стр. 261-62. За превод на енглески види F.E. Peters, Jerusalem: the holy city in the eyes of chroniclers, Princeton 1985, стр. 262.

16. «Al-Biruni has Christians and Muslims praying for the fire's coming. Thus the descent of the Holy Fire assumes the features of a ceremony shared by Christians and Muslims», односно:"Ал-Бируни наводи да су се хришћани и муслимани молили за долазак Огња. Тако силазак Светог Огња поприма особине службе у којој су учествовали и хришћани и муслимани" (B.Z. Kedar, Convergences of Oriental Christian, Muslim and Frankish worshippers, стр. 90).