Арапски правник Ибн ал-Кас (Ibn al-Qass)¹ родио се крајем IX века, а преминуо 946. године. Био је изузетан познавалац исламског права и писац доста теолошких дела. У њих спада Kitab dala’il al-qibla, у коме је по први пут забележен један врло важан опис службе силаска Светог Огња.

Ово дело, сачувано у пет рукописа,² први пут је издао 1913. г. арапски истраживач и колекционар рукописа Qirqis Safa,³ на основу једног рукописа у његовом личном поседу, који датира из 1389. г. После Сафине смрти овај рукопис је нестао, али се након неколико деценија поново појавио у Египту, у збирци Ахмеда Тајмура (Ahmad Taymur)⁴ у Националној библиотеци у Каиру, где се налази и данас под шифром Ahmad Taymur 103. Овај арапски рукопис је 1987. у Франкфурту издао и турски професор др Фуат Сезгин (Fuat Sezgin).⁵

Следе слике рукописа, препис оригиналног текста и превод који потиче од француског превода Луја Шикоа (Luis Cheikho), додатно преконтролисаног од стране професора арапског језика др Гамал ал-Тахира,⁶ како би био што приближнији оригиналу.

Ибн ал-Касов навод о Светом Огњу на драгоценом рукопису Ahmad Taymur 103 (1389. г.) у Националној библиотеци Египта. Опис почиње на крају листа 47 и наставља се на листу 48.

Ибн ал-Кас у свом делу пише:

Ибн ал-Касов навод је од изузетног значаја зато што потиче од једног веома угледног и ученог муслимана.

Као што је забележено, муслимански управитељи Јерусалима имају потпуну контролу над службом. Присутни су имам џамије, емир и султан (السلطان) који једини има кључеве Гроба.

За време обреда верници се моле, а православни патријарх, ван Гроба, пред очима мноштва присутних људи, упућује уобичајени призив за долазак Светог Огња.

Све се догађа јавно.

Гроб је закључан и празан. Изненада, почиње из њега да излази бела Светлост. У питању је натприродна Светлост која извире из самог Гроба.

Тада султан откључава Гроб и улази унутра да би упалио свећу коју по свом изласку предаје имаму. Муслимани учествују толико посвећено и свечано да изгледа као да се ради о њиховој служби.

Веома је битно и сведочење да свети пламен не пече.

Ибн ал-Кас потпуно раздваја светлост која се појављује у унутрашњости Гроба од пламена који верници узимају после неколико минута својим свећама.

Његов опис је изузетно прецизан.

Он употребљава реч نور , која значи светлост, и реч نار , која значи ватра.

У тренутку када се појављује Свети Огањ, муслимани сматрају да се ради о божанској белој Светлости која нема никакве везе са земаљском ватром. Али када тај божански пламен почне да прелази са свеће на свећу, после проласка кроз „три руке“, како наводи Ибн ал-Кас, односно у року од неколико секунди, та небеска Светлост се претвара у земаљску. Претвара се из نور у نار , односно из божанске Светлости у земаљску ватру.

У тренутку када султан излази са упаљеном свећом из унутрашњости Светог Гроба, пламен на његовој свећи не пече.

Ибн ал-Кас користи фразу لا تحترق која значи „не гори“ или „не пече“. У преводу Л. Шикоа налазимо тумачење „не пропада, не троши се“, које пак не преноси смисао довољно јасно.

Према тврдњи професора арапског језика др Гамал ал-Тахира, не постоји никаква сумња да је значење ове фразе „пламен на свећи не пече“.

Ради се о познатој појави неизазивања опекотина од стране Светог Огња (ακαΐα) која се примећује и дан данас.

У тренутку када се пали неугасиво кандило унутар Гроба, пламен је плавичаст и уопште не пече. Неколико секунди касније претвара се у обичан пламен, који, како је установио писац ове књиге, а и хиљаде других верника, свакако пече, али не истом јачином као обичан пламен. Због тога многи ходочасници приносе свети пламен свом лицу.

Ходочасници приносе Свети Огањ свом лицу. Ибн ал-Кас је пре око хиљаду година први забележио чињеницу да Свети Огањ не пече.

Прихватање овог чуда од стране муслиманских становника Јерусалима постаје још очигледније из навода да имам (верски поглавар) Светим Огњем пали „кандила у џамији“, чиме се подразумева џамија Куполе на Стени која се сматра трећим најсветијим местом исламског света после Меке и Медине.

Имам преноси Свети Огањ у најсветије место муслимана у Јерусалиму.

Џамија златне Куполе на Стени чија је изградња завршена 691. године. Испод куполе се налази стена са које се, како муслимани верују, њихов пророк Мухамед уздигао на небо. Кандила ове џамије је средином X века муслимански имам сваке Велике Суботе палио Светим Огњем.

Све ово се дешава у првој половини X века, у периоду када се хришћански и муслимански свет налазе у оштром сукобу. Узимајући у обзир строгост исламске религије, изгледа невероватно да је најважније чудо Хришћанства, повезано са Васкрсењем Исуса Христа, бивало прихватано од самих муслимана у Јерусалиму и свечано прослављано од стране политичких и верских поглавара града.

Ибн ал-Касова приповест преноси једну светлу поруку која открива много тога о аутентичности чуда, као и о самом Васкрсењу Богочовека.

Извори:

1. Abi Ahmad al-Tabari Ibn al-Qass.

2. Тих пет рукописа су: Ahmad Taymur 103 и Miqat 1201. Каиро, Национална библиотека. – Veliyuddin 2453. Цариград, библиотека Beyazit. – Кодекс XXXIV. Мадрид, збирка Gayangos. – Кодекс Oriental 13315, 1705. г.н.е. Лондон, British Library. Ово је једини рукопис који садржи целокупно дело (листови 2v – 57r). Три од ових пет рукописа су проучени у издању J.C. Ducène, «Le Kitab dala’il al-qibla d’Ibn al-Qass: analyse de trois manuscrits et des emprunts d’Abu Hamid al-Garnati», ZGAIW 14 (2001), с. 169–87.

3. Q. Safa, «Ta‘rif ba’d mahtutat maktabati», Al-Masriq, т. 16 (Бејрут, 1913).

4. Збирка Ахмеда Тајмура (Ahmad Taymur, 1877–1930), која броји 15.415 књига и рукописа, друга је по величини међу приватним збиркама у Египту.

5. F. Sezgin, «Kitab dala’il al-qibla li-ibn al-Qass» (Das Buch über die Orientierung nach Mekka von Ibn al-Qass), ZGAIW 4 (1987–88), с. 7–92. Др Fuat Sezgin је директор Института за историју арапско-исламских наука при Универзитету Јохан В. Гете у Франкфурту.

6. Gamal al-Tahir је професор арапског језика и доктор при одсеку за историју и археологију на универзитету у Јањини у Грчкој.

7. Luis Cheikho, Al-Masriq, т. 16, Бејрут 1913, с. 578-9). За превод на руски в. I.J. Krachkovskij, «Blagodatnyj ogon», Christianskij Vostok 3 (1915), с. 232-33.