GreekEnglish (United Kingdom)GermanSpanishItalianRussianRomanianSerbian

Стуб који је напукао и запалио се Светим Огњем (1579. г.)

Двориште и улаз у Храм Васкрсења.

На Велику Суботу 1579. г., према црквеним хроникама града Јерусалима, турски управитељи су забранили грчком патријарху и православним верницима да уђу у Храм Васкрсења и да одслуже по устаљеном поретку службу силаска Светог Огња.

Дела у којима се описује овај догађај не одређују његов тачан датум; али наводе да је у оно време партијарх Јерусалима био Софроније, док су патријарси Константинопоља, Александрије и Антиохије били Јеремија, Силвестер, односно Јоаким. Најзад, султан Отоманске империје био је Мурат III.2

Ако погледамо у званичне каталоге (или интернет странице) ове четири патријаршије, уверићемо се да су ова четворица православних патријараха заиста били на дужности у другој половини XVI века, а уколико испитамо конкретан период патријарховања сваког од њих појединачно и упоредимо их са одговарајућим периодом царевања султана Мурата III, произилази да је једина година када су се поклопиле управе ове петорице људи била 1579.3

Према писаним изворима, на Велику Суботу те године одред турских војника је забранио православцима улазак у Храм Васкрсења. Мноштво верника је остало у предворју храма током целог дана, па чак и после заласка сунца.

Патријарх Софроније IV, којем је то била прва година на патријаршијском трону, по први пут је требало да служи ову најважнију службу у години, али су му Турци ускратили ово законом обезбеђено право.

Патријарх је, молећи се, стајао с леве стране капије храма, близу једног стуба. Одједном, кад је већ била пала ноћ, стуб је напукао и Свети Огањ је почео да излази из његове унутрашњости.

Патријарх је одмах упалио своју свећу и разделио Свети Огањ верницима. У року од неколико минута Свети пламен се нашао код свих присутних и двориште храма се осветлило. Изненађени турски стражари су тада отворили капију храма и патријарх се, праћен мноштвом православних верника, тријумфално упутио ка Пресветом Гробу.

 

Стуб који је напукао с леве стране капије храма, а поред њега аутор ове књиге.
Пукотина је висока 1,20 м. и личи на пламен који се уздиже из основе стуба.

.

 

Догађаји оног дана су описани у свим такозваним Јерусалимским проскинитарима, који представљају водиче за ходочаснике у Светој Земљи.

Најстарији од Проскинитара у коме се наводи пуцање стуба, налази се на једном драгоценом рукопису који се чува у Библиотеци у Минхену. Ради се о кодексу Monacensis Graec. 346,4 који садржи „Проскинитар јеромонаха Ананије“. Рукопис, написан од стране јеромонаха Акакија са Крита (1634.), јесте препис оригиналног дела јеромонаха Ананије, написаног 1608. г., 29 година после чуда које описује.

Ово значи да је Ананија имао могућност да прикупи податке о чуду од људи који су га лично доживели.

 

Први лист кодекса Gr. 346 у Минхенској библиотеци под насловом
«Προσκυνητάριον συν Θεώ αγίω της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και
των λοιπών αγίων τόπων» (прим. прев. = „Проскинитар с Богом
Светим Светог града Јерусалима и осталих светих места“).

 

Рукопис из Минхенске библиотеке је први пут издао Пападопулос-Керамефс 1890. г. у Санкт Петербургу,5 уз истовремен превод на руски језик. Према запису Крићанина Акакија, јеромонах Ананија, уз доста правописних грешака, приповеда овако:

„А ван Свете капије, ту близу са западне стране, стоје три мермерна стуба, и из средњег стуба кажу да је у старо време изашао Свети Огањ. Прилично је расцепљен, што се да видети и дан данас. А то је чудо Бог показао на тај начин јер, како кажу, у оно време они који су имали надлежност над патријархом нису дозволили да (хришћани) уђу унутра и по обичају одслуже васкршњу службу. Патријарх и народ су жалосни остали изван у дворишту до вечери Велике Суботе, држећи свеће у рукама. Патријарх је стајао близу трона свете Јелене, уз један стуб. И тада кажу да је изашао Свети Огањ из оног стуба за који смо рекли да је прилично расцепљен и прешао на стуб код којег је стајао патријарх. И тада је упалио свеће које је држао патријарх, па је са њих и народ упалио своје свеће из патријархових руку, по обичају. И кажу да су тада они који су били надлежни, када су видели то чудо, отворили свету капију, па су патријарх и народ ушли и одслужили службу по обичају“.

 

Приповест монаха Ананије о стубу који је пукао на кодексу Monacenis Gr. 346, 1634. г.
Горе су приказани листови 85a, 85b, 86a. Минхен, Bayerische Staatsbibliothek.

 

Иста приповест, са неким додатним подацима, садржи се у многим Јерусалимским проскинитарима издатим у наредним вековима. Ови ходочаснички водичи су први пут објављени 1749. г. у Бечу, у издању под насловом Проскинитар светог града Јерусалима, од стране архимандрита и чувара светог Гроба, Симеона. Архимандрит Симеон пише:

„Тада је патријарх са народом остао напољу, у дворишту цркве, на Свету и Велику Суботу предвече, с великом тугом молећи се Богу свом душом својом. Патријарх се попео на трон свете Јелене, близу једног стуба, и молио се заједно с народом. О Господе, како је велико твоје милосрђе, расцепи се један стуб и изађе Свети Огањ напоље, и потрча патријарх и упали свеће које држаше у рукама, и из његових руку и народ упали свеће за посвећење своје“.

 

Навод о стубу који се расцепио у Симеоновом Проскинитару, Беч 1749, с. 19.

 

У бечком издању се наводи још један догађај, повезан са неким арапским емиром по имену Туном, који се у тренутку чуда налазио у дворишту храма. Угледавши паљење стуба, схватио је истинитост чуда и пред онима, који су били исте вере као и он, јавно је исповедио силу Исуса Христа. Након што се сукобио с њима, ово његово признање је проузроковало да буде погубљен и да његово тело буде бачено на ломачу.6 Данас се званично сматра светим мучеником Православља, сећање на њега се слави 18. априла, а мошти му се налазе у грчком православном манастиру Велике Богородице у Јерусалиму.

 

Свети мученик Туном, а у дубини запаљени стуб.
Икона у манастиру Велике Богородице у Јерусалиму.

 

На један такође значајан опис чудесног пуцања стуба наилазимо у Хроници молдавског монаха Партенија Агејева,7 који је посетио Јерусaлим 1845. г. У другом тому своје Хронике, монах Партеније наводи да је стуб пукао након што га је погодио гром:

„Овај стуб поштују сви православни, али и неправославни, па чак и Јермени. Желео бих да напишем нешто о том догађају, о томе како источни православни хришћани истоветно говоре о томе, а и сами Турци то потврђују. На једном зиду постоји натпис у мермеру и кажу да је у њему записан тај догађај; али нисмо могли да га прочитамо, јер је написан сиријским словима, на арапском језику. Тако сам само чуо о томе, а нисам прочитао“.

 

Мало даље наставља, описујући чудо:

„Већ је било прошло пола сата, па и више, а Свети Огањ се још није појавио. Дан је био ведар и леп. Патријарх је седео на десној страни. Изненада је ударио гром, средњи стуб на левој страни се расцепио и из пукотине је изашла ватра. Патријарх је устао и упалио своје свеће, а сви православци су упалили с његових“.8

 

И поред тога, извештај молдавског монаха је нарочито битан, зато што потврђује да је пуцање и паљење стуба било записано сиријским словима на мермерној плочи. Оно што је значајно јесте то да је и у случају пуцања стуба од грома, као и у случају пуцања и паљења стуба самог од себе, реч о чуду, јер је патријарх, који је стајао поред стуба, упалио своје свеће ватром која је била створена.

Међутим, ако су ватра или електрично пражњење погодили стуб таквим интензитетом пре 430 година, онда би трагови тога још увек требало да буду видљиви. Пукотина заиста изгледа као да је опаљена и еродирана ватром; али да ли ти трагови ерозије могу и научно да се идентификују и потврде?

На Васкрс 2008. г., Андреј Волков је проучио расцепљени стуб. Руски физичар је послао фотографије пукотине у високој резолуцији свом сународнику и стручњаку, професору Евгенију Михаиловичу Морозову,9 који се у свету сматра једним од врхунских истраживача на пољу механике ломљења (Fracture Mechanics) и физике издржљивости материјала (Physics of Strength of Materials).10

 

Професор Евгениј Морозов и његово последње научно дело под насловом
„Механика еластично-пластичног ломљења“,11 у ком се излажу резултати
савремених лабораторијских истраживања везаних за теорију пукотина
и истражују питања понашања тела која су претрпела пукотине – од услова
њиховог стварања па до комплекснијих проблема механике ломљења.

Пошто је детаљно испитао фотографије расцепљеног стуба – као што је ова приказана лево – професор Евгениј Морозов је дошао до закључка да је дотична пукотина, судећи по њеној структури, могла да се појави само као резултат електричног пражњења!

Андреј Волков, који је сарађивао са Евгенијем Морозовим по овом питању, у свом интервјуу новинама Вера наводи:

 

Вот это совпадение, что именно на Пасху, когда Огонь не сошёл, появилась трещина, – разве не чудо? Можно, конечно, усомниться, мол, всё было подстроено и трещину на колонне сделали искусственным путём. Мы обратились за консультацией к Евгению Михайловичу Морозову – он ведущий специалист в области механики разрушения не только в России, но и в мире, автор более 800 научных работ по этой теме. Евгений Михайлович исследовал предоставленные ему подробные снимки трещины и однозначно заключил, что она могла появиться только в результате электрического разряда, такова её структура. О чём это говорит? Что подделать трещину никак не могли: это ж какой электрогенератор нужно иметь, да ещё в XVI веке, когда о существовании электричества понятия не имели!12

„Зар та коинциденција, да се баш на Васкрс, када Огањ није сишао, појави пукотина – није сама од себе чудо? Наравно, могао би неко да устврди да је све било намештено и да је пукотина на стубу произведена на вештачки начин. Консултовали смо се с Евгенијем Михаиловичем Морозовим, који спада у врхунске стручњаке у области механике ломљења, не само у Русији него и у целом свету, и аутор је преко 800 научних радова на ту тему. Евгениј Михаилович је испитао детаљне фотографије пукотине које смо му доставили и недвосмислено закључио да је она могла да се појави само као резултат електричног пражњења, таква јој је структура. Шта то доказује? Да је немогуће да су људи вештачки направили ту пукотину: замислите какав би електрогенератор требало да имају, и то у XVI веку, када се још није ни знало за постојање електричне енергије! Према томе, сведочанство је истинито.“

 

Научно гледиште Евгенија Морозова несумњиво има велику тежину, но желео сам да чујем још једно мишљење на ту тему. У том правцу обратио сам се једном од врхунских грчких научника на пољу механике ломљења, професору Атинског универзитета, Георгију Пападопулосу,13 коме сам послао детаљне фотографије пукотине.

 

Професор Георгије А. Пападопулос

Професор Пападопулос, након што је испитао фотографије, изјаснио се да је пукотина на стубу заиста проузрокована електричним пражњењем које се догодило истовремено са сеизмичким таласом чији је правац кретања био одоздо нагоре.

Овај комбинован напор стуба, проузрокован истовременим електричним пражњењем и сеизмичким таласом, професор сматра необјашњивим и зато закључује да се „може говорити само о чуду“.

Одакле је потекло то електрично пражњење, са научног становишта остаје непознато. Професор Пападопулос, у свом одговору на моју молбу путем електронске преписке, наводи:

 

Драги господине Скарлакидис,


Хвала вам на вашој електронској преписци од 31.01.2010. Надам се да ћу вам бити од помоћи што се вашег значајног дела тиче. Већ 35 година се бавим експерименталном механиком ломљења у Лабораторији издржљивости материјала Националног техничког универзитета у Атини и верујем да тамо где не постоји научно објашњење, постоји Чудо.

Немам никаквог разлога да оспорим рукопис Минхенске библиотеке из 1634. г., у ком се наводи чудесно пуцање стуба, као и све што је уследило; односно чињеница да је патријарх упалио своју бакљу тим Огњем. Мислим да није могуће оспоравати чудо, нарочито када постоје сведочанства о њему, као што наводите.

Посматрајући пукотину са фотографије, могли бисмо да закључимо да је она резултат сложеног напора, комбинације електричног пражњења (вероватно јак гром) и јаке сеизмичке вибрације. Електрично пражњење је, услед високе тренутне температуре, ослабило молекуларну грађу стуба дуж једног уског појаса (језгра). Површински сеизмички талас је напрегао стуб торзионом осцилацијом (замором). То истовремено напрезање је резултирало пукотином која је кренула од основе стуба ка горе, изломљеном линијом (као што се види на фотографији, путања пукотине није праволинијска) дуж зоне ослабљене електричним пражњењем. Уколико се све баш тако догодило, то истовремено и сложено (комбиновано) напрезање стуба, остаје, по мом мишљењу, необјашњиво.

Према томе, може се говорити једино о чуду.

Драги господине Скарлакидис, честитам вам на труду и из свег срца желим успех у вашем подухвату.

 

С поштовањем,


Георгије Пападопулос
Професор механике
Лабораторија издржљивости материјала Национални технички универзитет у Атини

 

 

Чудесним догађајем пуцања и паљења стуба завршава се наше дуго путовање кроз векове, везано за чудо Светог Огња. Оно је почело око 330. г., записом о паљењу кандила које је на Христов Гроб поставио свети Григорије Просветитељ, а завршило се 1579. г., догађајем који смо управо испитали.

Изложили смо укупно 43 сведочанства која свако може да процени по свом личном суду. Испитујући сва ова сведочанства као целину, вреди назначити њихове три нарочите карактеристике.

У свим приповестима постоји један заједнички елемент: навод о светлости или пламену-ватри или муњи, која силази с неба пред очима народа, у доба када не постоји ни електрична струја, нити било какав други начин вештачке репродукције таквог феномена.

Друга битна карактеристика је паљење „неугасивог“ кандила и осветљавање празног, тамног и запечаћеног Гроба, које се догађало током најмање шест векова! Осветљавање унутрашњости Гроба наравно није било проузроковано само сијањем „неугасивог“ кандила, већ пре свега Светлошћу која је извирала из самог камена на ком је било положено Исусово тело.

Трећа важна карактеристика која се наводи у многим приповестима јесте истовременост горње две појаве – имамо, дакле, силазак небеске Светлости и истовремено паљење кандила и осветљавање унутрашњости Гроба – усклађеност која може да буде постигнута само божанским дејством.

Већ смо рекли да овим радом неће бити обухваћена сведочанства после 1579. г., иако их има доста, као ни новија сведочанства, с једне стране зато што би дошло до презасићености подацима, а с друге стране због тога што би тако нешто захтевало много простора. Поред тога, рад има чисто историјску структуру и оријентисан је искључиво на прве векове у којима је чудо бивало забележено.

Ипак, сматрали смо неопходним да буде обухваћено једанаест новијих, веома интересантних, сведочанстава. Прва два потичу од два непосредна очевица: молдавског монаха Партенија (1846) и енглеског археолога Ворена који је био очевидац чуда четири узастопне године, у периоду од 1867. до 1870. Овим двама приповестима укупан број историјских сведочанстава износи 45.

Седам сведочанстава која следе потичу од пет грчких патријараха и два епископа који су били на челу Службе и описују чудо управо онако како су га они доживели у унутрашњости Светог Гроба. На тај начин ћемо имати комплетнију слику о томе шта се тачно догађа унутар саме Светиње у тренутку кад се појављује Свети Огањ.

Десето од новијих сведочанстава, такође изузетно занимљиво, потиче од јединог човека који је доживео чудо унутар Гроба, а да притом није имао право на то. У питању је грчки монах Митрофан, који се на Велику Суботу 1926. г. сакрио под кровом светог Гроба у циљу да изблиза доживи чудо.

Једанаесто и последње од новијих сведочанстава потиче од писца ове књиге и односи се на Велику Суботу 2008. г. Кренимо с тим личним сведочанством.

 

 

Извори:

1. У „Проскинитару светог града Јерусалима и све Палестине“ (с. 49), издатом 1787. г. у Бечу од стране Хрисанта Пруског, наводи се да се догађај збио „у време блаженог свагдапеваног господина Софронија, патријарха јерусалимског, Јеремије патријарха цариградског, Силвестра патријарха александријског и Јоакима антиохијског, а за време царевине султана Мурата“ (Χρύσανθος Προύσσης, Προσκυνητάριον της αγίας πόλεως Ιερουσαλήμ και πάσης Παλαιστίνης, Βιέννη 1787).

2. Турски султан Мурат III (Sultan Mourad Khan ΙΙΙ) је владао у периоду између 1574. и 1595. г., Софроније IV јерусалимски је патријарховао од 1579. до 1608. г., Јеремија II цариградски од 1572. до 1579. г., Силвестар александријски од 1569. до 1590. г., а Јоаким IV антиохијски од 1553. до 1592. г. Једина заједничка година је 1579.

4. Рукопис заузима број 346 у каталогу Игнаца Харта (Ignaz Hardt), Catalogus codicum manuscriptorum graecorum bibliothecae regiae Bavaricae, т. 3, Минхен 1812, с. 547-48.

5. Προσκυνητάριον της Ιερουσαλήμ και των λοιπών αγίων τόπων, 1608-1634, επιμ. Α. Παπαδόπουλος-Κεραμεύς, σ. 17 [Проскинитар Јерусалима и осталих светих места, 1608-1634, редакција А. Пападопулос-Керамефс, с. 17].

6. У бечком издању се о арапском емиру наводи ово: „Ту су и неки клинови закуцани у земљу још од оног времена испред прага светих врата, у сећање на чудо које се збило, које (клинове) кажу да је закуцао један емир који је, видевши то дивно чудо, одмах поверовао у Христа и вичући ‚Једна је вера хришћана!‘, закуцао један по један ове клинове у камен као у меки восак и тако, изгоревши у огњу, умро као мученик“ (Συμεών, Προσκυνητάριον Αγίας Πόλεως Ιερουσαλήμ, Βιέννη 1749, σ. 20 [Симеон, Проскинитар светог града Јерусалима, Беч 1749, с. 20)].

Догађај са клиновима се укратко наводи и у минхенском рукопису, овим речима: „Ту се налазе и неки клинови забијени доле у земљу испред светих врата. Кажу да су их закуцали још у оно време“ (лист 87a).

7. Монах Партеније је рођен у румунском граду Јаши 1807. г.

8. Превод из издања Monk Parthenius, «Holy Week and Pascha in Jerusalem», Orthodox Life, т. 34, 2 (1984), Њујорк, Jordanville. В. такође Κ. Μηλιαράς, Ιστορική μελέτη περί του Αγίου Φωτός, Ιερουσαλήμ 1934, σελ. 17 [К. Миљарас, Историјска студија о Светом Огњу, Јерусалим 1934, с. 17].

9. Евгениј Морозов (Евгений Михайлович Морозов) рођен 1927. г., доктор је техничких наука и професор Физике издржљивости (Physics of Strength) на Институту физичке механике у Москви. Творац је математичких једначина, рачунарских програма и специјалних теорија о особинама отпора материјала ка стварању пукотина и границама њихове издржљивости. Његова академска и истраживачка каријера је почела 1951. г. и после многих успеха и награда наставља се до данас.

10. Механика ломљења је наука која се бави испитивањем процеса ломљења и стварања пукотина у материјалима. У њој се користе методи аналитичке механике у циљу да се израчуна сила која бива примењена приликом стварања једне пукотине, као и експериментални методи којима се рачуна издржљивост неког материјала на ломљење и пуцање.

11. Дело су написали Морозов и Владимир Партон (Vladimir Parton), а носи руски наслов: „Механика упругопластического разрушения. Специальные задачи механики разрушения“ («Elastoplastic Fracture Mechanics. Special problems of Fracture Mechanics»).

12. Новине Вера, 21. април 2009. г.

13. Георгиос Пападопулос је професор Механике материјала на Националном техничком универзитету у Атини и аутор доста радова и научних чланака на пољу механике ломљења. Види George A. Papadopoulos, Fracture Mechanics: The Experimental Method of Caustics and the Det.- criterion of Fracture, Лондон: Springer Verlag, 1993. В. такође Γ.Α. Παπαδόπουλος: Πειραματική Μηχανική των Θραύσεων (Οπτικές Μέθοδοι Ανάλυσης των Τάσεων), εκδόσεις Κλειδάριθμος [Г.А. Пападопулос: Експериментална механика ломљења (Оптички методи анализе напона), издања Клидаритмос].

 
Приступи





Посетиоци
Имамо 55 гостију на мрежи
Књига Велечасни Теодор Зиссис
Τρόποι πληρωμής
Μπορείτε να επιλέξετε έναν από τους 4 τρόπους πληρωμής:
  1. Με αντικαταβολή
  2. Με κατάθεση σε τραπεζικό λογαριασμό
  3. Με Paypal
  4. Με Πιστωτική κάρτα μέσω Paypal (δεν χρειάζεται να έχετε λογαριασμό στο Paypal)