GreekEnglish (United Kingdom)GermanSpanishItalianRussianRomanianSerbianFrench

Увод

Силазак Светог Огња на Пресвети Гроб Исуса Христа, сваке Велике Суботе, представља чудесан и изузетно поштован догађај који се понавља већ више од једног миленијума.
Сваке године, на дан Велике Суботе у подне, Светлост извире из Христовог Гроба и пали такозвано „неугасиво“ кандило у унутрашњости Гроба, док се истовремено плавобеличасти блесци те исте Светлости расипају кроз Храм Васкрсења, осветљавајући простор и палећи нека од кандила и свећа верника.
Овај догађај се бележи најмање 12 векова. У овој књизи је изложено 45 историјских сведочанстава која се односе на њега и која описују службу силаска Светог Огња у периоду од IX до XVI века.
Сва ова сведочанства на импресиван начин и једногласно говоре о светлости или ватри која се чудесно спушта с неба пред очима мноштва народа и пали кандило унутар празног Христовог Гроба.
Ова светлост се поистовећује са натприродном Светлошћу која је засијала на Христовом Гробу у тренутку Васкрсења.

Свети Огањ се први пут појавио у време Васкрсења Богочовека, од поноћи Велике Суботе па до неколико сати пре свитања Недеље Пасхе, највероватније 5. априла 33. г.н.е.1

Данас, након два миленијума, исти Огањ се и даље појављује на истом месту, у унутрашњости Христовог Гроба, али и ван њега, за време обреда на Велику Суботу.
Писац овог дела је присуствовао обреду укупно једанаест пута. Првог пута, у априлу 1998. г., налазећи се у једном врло мрачном делу Храма Васкрсења, тачно у подножју Голготе, уочио је, у тренутку кад се појавио Свети Огањ, неке плаво-беличасте блеске који су се расипали кроз простор и видео како се пред њим свећа једног верника упалила сама од себе.
Наравно, чињеница да се једна свећа упалила сама од себе може се протумачити на разне начине који зависе од нечијег личног суда и вере.

Добронамерна неверица према ванредним, „натприродним“ појавама, неопходна је и у потпуној је сагласности са позивом Јеванђелисте Јована на испитивање духова „јесу ли од Бога“.2 Међутим, у случају Светог Огња ради се о нечему што није ванредно, нити привремено, него се понавља већ 12 векова непрекидно, на свима јасан и историјски забележен начин.

За многе људе појава Светог Огња сваке Велике Суботе на Христовом Гробу представља истинско чудо.
За друге не.
Мишљења су опречна и сва заслужују поштовање.
Циљ ове студије није да било кога уверава у истинитост чуда, нити да икоме наметне неко мишљење.
Њен циљ је да изложи све податке и сведочанства који долазе из далеке прошлости, али и данашњег доба, да би на тај начин свако понаособ могао да процени истинитост овог чудесног догађаја.
Нарочиту вредност има, такође, и покушај научног приступа читавом проблему. Мерења спектра електромагнетног зрачења, која је обавио руски физичар др Андреј Волков у околини Христовог Гроба, на дан Велике Суботе 2008. г., веома су интересантна и биће изложена у засебном поглављу, негде у средини књиге.

Што се тиче средишњег дела књиге, он у суштини представља једно узбудљиво путовање кроз време које се одвија кроз приповедања и сведочанства десетина поклоника, хроничара, крсташа, муслиманских историчара, хришћанских ходочасника и обичних путника који су или лично доживели чудо Светог Огња, или су о њему сазнали од других очевидаца.

Приповести свих тих људи представљају срж ове студије и пружају нам могућност да умом отпутујемо много векова уназад и да испитамо непознате аспекте најсвечанијег празника Хришћанства - Васкрсења Исуса Христа и силаска Светог Огња.
Према грчком свештенику Никити (X в.), Свети Огањ је почео да се појављује још у време Христа, одмах након Његовог Вознесења, сваке Велике Суботе, без иједног прекида током векова. Арапски историчар Ал-Масуди и јерменски историчар Киракос постављају временски почетак чуда мало касније и наводе да је Свети Огањ почео да се појављује за време зидања Храма Васкрсења, односно у периоду између 326. и 336. г.н.е. Историчар Киракос, штавише, наводи да је прва историјска личност која је доживела чудо био Свети Григорије Просветитељ, око 330. г.

Питањем пописа таквих сведочанстава до сада су се бавили многи истраживачи. Међу њима треба навести Немце Јохана Л. Мосхајма3 (1736) и Густава Кламета4 (1913), Руса Игњатија Крачковског5 (1914), архимандрита Калиста Миљараса6 (1934), Марија Канара7 (1955), Ота Мајнардуса8 (1962), Франциса Е. Петерса9 (1985), и епископа Фотике Авксентија10 (1999). Мосхајмова студија је импресивна за своје доба, истраживање Крачковског је нарочито драгоцено јер садржи мноштво арапских навода, док је студија Калиста Миљараса такође изврсна и вредна похвале.

Међутим, и поред несумњиве вредности њихових радова и чланака, поменути истраживачи су изложили релативно мали број сведочанстава, што је имало за последицу то да многе важне приповести никада нису евидентиране. Поред тога, ниједан од тих радова не садржи оригиналне текстове (на латинском, арапском, грчком и.т.д.) већ само њихове преводе, а такође не постоји никакав помен о рукописима из којих ти текстови потичу.
За време сакупљања разних сведочанстава тешко је било и замислити количину и важност приповести које су остале заборављене до нашег времена. Да би то постало јасније, вреди навести да су драматични догађаји 1101. године, једине у историји када се Свети Огањ није појавио на Велику Суботу (него следећег дана), описани од стране осам различитих летописаца. Међутим њихове приповести никад нису биле обухваћене неком студијом.

Ових осам летописаца су четири Француза, један Немац, један Енглез, један Италијан и један Јерменин. Њихови описи имају велику вредност зато што једна приповест поткрепљује и потврђује аутентичност друге.

Многе од тих приповести су толико аналитичне и детаљне да нам се чини као да нас духовно преносе на место и у време где се догађај одвија.

Веома су занимљива и сведочанства истакнутих Арапа и Персијанаца – пре свега сведочанства Ибн ал-Каса (Ibn al-Qass) и Ал-Бирунија (al-Biruni) – која су од изузетног значаја због тога што потичу од муслимана, чија се религија супротставља прихватању овог чуда.

Снажан утисак изазива и чињеница да муслимани у Јерусалиму, иако иноверни, масовно учествују у обреду Светог Огња, прихватају аутентичност чуда и с побожношћу преносе Огањ у своје џамије и домове где га одржавају током целе године.

Определили смо се да у овој студији не буду обухваћена савремена сведочанства (осим неких посебних случајева), с једне стране зато што је оријентација књиге другачија, а с друге стране зато што би такав покушај захтевао изузетно велики простор.

Мноштво сведочанстава у вези овог чуда постоји и на разним страницама на интернету. Многа од њих су заиста веродостојна. Међутим, нека су нејасна, пуна нетачности што се тиче личности и датума, често се у њима не наводе ни извори, као ни неопходна библиографија.

Први контакт са свим тим сведочанствима изазвао је 15 мноштво питања и сумњи у вези њихове веродостојности и аутентичности.

Једини начин да се утврди њихова поузданост био је да се пронађу њихови почетни извори, тј. драгоцени рукописи на којима су записана, као и њихова прва издања.

Циљ ове књиге није обично навођење неких приповести и имена, већ научно излагање свих важних сведочанстава, целовит попис оригиналних текстова и њихових превода, као и представљање све неопходне библиографије.

Сматрао сам нужним чак и прилагање самих рукописа на којима се налазе најважније приповести. Ти рукописи се чувају у неким од највећих библиотека света и њихово прикупљање представља нарочито сложен и дуготрајан процес. И поред тога, међутим, њихово прилагање је процењено као неопходно, с једне стране да не би постојала ни најмања сумња у аутентичност приповести, а с друге стране да би се олакшао контакт читаоца са оригиналним изворима текстова.

У ту сврху било је неопходно посетити мноштво великих, али и мањих библиотека, у циљу проналажења рукописа и ретких издања. Захваљујем се управама и особљу тих библиотека за њихов допринос привођењу крају овог истраживања, као и за дозволу за објављивање рукописа. Конкретно, то су: British Library у Лондону, где је обављен највећи део истраживања, Француска национална библиотека, Ilaria Ciolli у Ватиканској библиотеци, Petra Gebeschus у Staadbibliothek у Берлину, Dr. Wolfgang-Valentin Ikas у Bayerische Staadbibliothek у Минхену, библиотека Corpus Christi College у Кембриџу, Египатска национална библиотека у Каиру, Dr. Silvia Uhlemann у Универзитетској библиотеци у Дармштаду, Alexander Rosenstock у библиотеци Улм у Немачкој, епископ Аристарх у Патријаршијској библиотеци у Јерусалиму, Pierre-Jacques Lamblin у библиотеци града Douai у Француској и Erdem Selçuk у библиотеци Beyazit у Цариграду.

На следећим страницама ћемо сусрести шеснаест драгоцених рукописа из горе наведених библиотека са приповестима о Светом Огњу. Али пре него што пређемо на главни део књиге где су изложене те приповести, корисно би било да се упознамо, макар и укратко, са историјом Јерусалимске цркве и са дугогодишњим сукобом око поседовања Пресветог Гроба.

.

 

* У једном од наредних издања ове књиге биће приложен DVD са фрагментима службе силаска. Стога се моле сви читаоци који поседују неки значајан видео снимак или фотографије са службе силаска, а желе да их објаве, да ступе у контакт са аутором преко електронске адресе или телефона који су наведени на страници 4. Хвала унапред.

 

 

Извори:

1. Распеће Исуса Христа се догодило у петак, уочи јудејске Пасхе, у време када је владар Јудеје био Понтије Пилат (26-36. г.н.е.). Током те деценије дочек Пасхе је само два пута пао у петак: 7. априла 30. г.н.е. и 3. априла 33. г.н.е. Према томе, постоје само два могућа датума за дан Распећа. Јеванђелист Лука наводи да је активност Јована Крститеља почела 15. године владавине цара Тиберија, тј. у периоду 19.08.29 – 19.08.30. г.н.е. То значи да јавно деловање Исуса, које следи око годину дана иза тога, почиње у периоду 30-31. г.н.е. А пошто је оно трајало око 2,5-3 године, једини могући датум Христовог Распећа је 3. април, а Васкрсења 5. април 33. г.н.е. Многи византијски хроничари – као што су Јован Филопон, Георгије Кедрин, Георгије Синкел, али и други извори („Пилатова Практика“) – наводе, такође, да се Распеће Исусово догодило 19. године владавине цара Тиберија, тј. 33. г.н.е. 2. „Љубљени! не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет“ (1 Јов. 4, 1-3). 3. Johann Lorenz von Mosheim, De Lumine Sancti Sepulchri Commentatio, Helmstadt 1736. 4. Dr. Gustav Klameth, Das Karsamstagsfeuerwunder der heiligen Grabeskirche, Беч 1913. 5. Ignatij J. Kratchkovskij, «‘Blagodatnyj ogon’ po rasskazy al-Biruni i drugich musul’manskich pisatelej X-XIII vekov» („Свети Огањ‘ према причи Ал-Бирунија и других муслиманских писаца од X до XIII в.“), Christianskij Vostok 3, 1915. 6. Κάλλιστος Μηλιαράς, Ιστορική μελέτη περί του Αγίου Φωτός, Ιεροσόλυμα 1934. [Калист Миљарас, Историјска студија о Светом Огњу, Јерусалим, 1934]. 7. Marius Canard, «La Destruction de l’Église de la Réssurection par le Calife Hakim et l’histoire de la descente du Feu Sacré», Byzantion 35 (1955). 8. Otto Meinardus, «The Ceremony of the Holy Fire in the Middle Ages and to-day», Bulletin de la Societe d'Archeologie Copte 16 (1961-62), c. 242-253. 9. Peters, Francis E., Jerusalem: the Holy City in the Eyes of Chroniclers, Visitors, Pilgrims, and Prophets, Princeton 1985. 10. Bishop Auxentios of Photiki, The Paschal Fire in Jerusalem: A Study of the Rite of the Holy Fire in the Church of the Holy Sepulchre, Berkeley 1999.
 
Приступи





Посетиоци
Имамо 25 гостију на мрежи
Књига Велечасни Теодор Зиссис
Τρόποι πληρωμής
Μπορείτε να επιλέξετε έναν από τους 4 τρόπους πληρωμής:
  1. Με αντικαταβολή
  2. Με κατάθεση σε τραπεζικό λογαριασμό
  3. Με Paypal
  4. Με Πιστωτική κάρτα μέσω Paypal (δεν χρειάζεται να έχετε λογαριασμό στο Paypal)