GreekEnglish (United Kingdom)GermanSpanishItalianRussianRomanianSerbianFrench

Освајање Јерусалима од стране крсташа (1099. г.)

Објава I Крсташког рата од стране папе Урбана II у циљу ослобађања Свете Земље представљана је и истицана као „Божија воља“ (лат. Deus vult). Они који би у њему учествовали, обезбедили би одлагање својих дугова, заштиту имовине, чак и опрост грехова – тако да је све ово довело до тренутног одазива ширих народних слојева. Неки су учествовали из верског фанатизма и љубави према Богу, неки да би избрисали своје дугове, неки ради пустоловине, а неки ради богаћења и пљачке.

У мају 1097. г. крсташке хорде се окупљају у Цариграду и оданде, уз помоћ византијског цара Алексија I Комнина, прелазе на супротну малоазијску обалу. Три месеца касније стижу на сиријско приморје и девет месеци опседају славну Антиохију. 3. јуна 1098. г. град пада у руке крсташа и следи немилосрдан покољ његових муслиманских становника.

 

Покољ Антиохије на гравури Пола Жонара (Paul Jonnard),
на основу илустрације Гистава Дореа (Gustave Doré) (Париз, 1877).

Следеће одредиште, а уједно и сам циљ читавог похода, било је освајање Јерусалима. Седмог јуна 1099. године 12.000 пешака и 1.500 коњаника стижу под зидине Светог града. Након 40 дана опсаде, крсташи освајају град 15. јула 1099. и поново се догађа исто: суров масакр муслиманских становника, као и мало преосталих Јевреја који су живи спаљени у синагоги. У атмосфери помаме и лудила, они који су тобоже служили Богу Љубави, клали су чак и малу децу.

 

Капија Дамаска у Јерусалиму. Део зидина који се налази лево од капије,
представља због низбрдице једину слабу тачку читавог градског утврђења.
На овом месту су крсташи продрли у град.

Овај страшни покољ описују разни хроничари који су били његови очевици. Један од њих, по имену Фулхерије, наводи:

„Око десет хиљада људи је било обезглављено у овом Храму. Да сте се налазили тамо, ноге би вам до чланака биле у крви покланих. Нико није остављен у животу. Нису поштедели чак ни жене и децу“.1

 

Сличан опис даје и Виљем Тирски:

„Није само поглед на свуда расута, обезглављена тела и одсечене удове, био тај који је изазивао ужас код оних који би све то гледали. Још страшније је било гледати саме победнике са којих се цедила крв од главе до пете - застрашујући призор који је испуњавао језом све оне који су их сусретали“.2

 

_

Лево, продирање крсташа у Јерусалим. У првом плану приказан је нови владар града,
Годфрид Буљонски. Десно, улазак крсташа у Храм Васкрсења преко гомила закланих
муслимана. Гравуре Албера Дома (Albert Doms), односно Пола Жонара (Paul Jonnard),
на основу илустрација Гистава Дореа (Gustave Doré) (Париз, 1877).

Исте догађаје описује хроничар и свештеник Рејмонд д’Агиле (Raymond d’Agiles) који запањује бруталношћу свог описа:

„Количина крви која је била проливена тог дана је невероватна... Неки од наших људи (и то је било милостивије) су својим непријатељима секли главе... Други су их више мучили бацајући их у ватру... Гомиле глава, руку и ногу могле су се видети по улицама града. Међутим све ово је било безначајно у поређењу са оним што се догодило у Соломоновом храму. Шта се тамо догодило? Ако кажем истину, она ће превазићи вашу моћ веровања. Зато је довољно да наведем бар то, да су у Соломоновом храму и у његовом предворју наши људи јахали у крви која им је достизала до колена и до узда. Заиста, био је то праведан и диван Божији суд да се ово место напуни крвљу неверника... Град је био пун лешева и крви“.3

 

Начин на који француски свештеник гледа на овај брутални масакр изгледа крајње нечовечан. Он сматра да је касапљење немоћних људи и мале деце – чија је једина кривица била та што су живели у овом граду – било диван и праведан суд Божији. Сасвим је невероватно да такво гледиште изражава један свештеник. Само то мишљење одражава болесну идеологију која је владала у редовима крсташа. Одражава такође и доминантну идеологију Папске цркве у оном периоду, према којој је душа једног муслимана, или другог неверника, већ била осуђена или изгубљена, па стога његов живот ионако није имао неку нарочиту вредност.

Ова идеологија и покољи навели су британског историчара сера Стивена Рансимена (Sir Steven Runciman) да назове крсташке ратове грехом према Светом Духу.4

Посебно се наглашавају гнусни злочини који су били почињени након пада Јерусалима и бруталност I Крсташког рата, зато што су, као што ћемо видети у наставку, та језива дела која су била настављена и наредних година, имала директне последице на чудо Светог Огња.

Покољ муслимана у џамији у Кесарији, 17. маја 1101. г., на гравури
Гистава Дореа (Париз, 1877). Када су крсташи заузели луку у Кесарији, краљ
Балдуин I им је дозволио да се понашају како год они желе. Хиљаде палестинских
становника града су се склонили у велику џамију где су били сурово масакрирани.

 

Наравно, у свим тим злочиначким актима православни хришћани нису имали апсолутно никаквог учешћа. Напротив, много пута су и сами били жртве тих аката, као на пример 13. априла 1204. г., на дан освајања Цариграда од стране Крсташа. Читава три дана Крсташи са Запада су клали православне становнике града и грабили свете реликвије из цркава, у једном од најгорих покоља у историји човечанства.

После пада Јерусалима, у јулу 1099. г., за владара града проглашен је Годфрид IV Буљонски који је одбио да се крунише за краља у граду у којем је Исус Христ био овенчан трновим венцем. Он се задовољио скромном титулом „Заштитника Пресветог Гроба“.

Православни патријарх Симеон, који је био изгнан на Кипар од стране муслимана, враћа се у своје седиште, али му Латини забрањују да служи Литургију у Храму Васкрсења и приморавају га да поново напусти град.

1. августа 1099. г., Арнулф од Шока (Arnulf of Chocques) постаје први Латин који бива изабран за јерусалимског патријарха. Раимонд д’Агиле наводи да је његово рукоположење било неканонско, јер је постао патријарх, а да пре тога није био чак ни ђакон, а поврх тога био је оптужен и за неморалан живот, што је имало за последицу да се о њему пишу вулгарне песме.4

У децембру 1100. г. на Арнулфово место долази Даимберт, надбискуп Пизе, који је стигао у Свету Земљу у лето 1099. г., на челу армаде од 120 бродова. Чињеница да је краљу Годфриду била неопходна контрола ове армаде, учинила је Даимберта веома моћним.

На Велику Суботу 1100. г., Даимберт постаје први латински патријарх Јерусалима који бива постављен на чело службе силаска Светог Огња. Иако се служба одржава на предвиђен начин, по први пут Свети Огањ се не појављује. Служба се наставља још неколико сати и молитве се понављају, међутим, без резултата.

Латински свештеници схватају да Бог не одобрава њихова дела и наређују крсташима да исповеде своје грехове – пре свега покоље које су починили приликом освајања Јерусалима.

Након овог дуготрајног процеса, како нас обавештава француски историчар Гибер, док се већ спуштала ноћ, Свети Огањ се појављује. Међутим, следеће Велике Суботе, 20. априла 1101. г., по први пут у историји Свети Огањ се уопште не појављује.

Већ другу годину за редом Латини увиђају да немају Божји благослов и становници града се узнемирују.

Наредног јутра, на дан Васкрса, молитве се понављају, међутим Свети Огањ се и даље не појављује.

Латини одлучују да напусте храм, а православни свештеници, заједно са сиријским православцима, користе прилику и сами поново започињу службу. И тада се догађа нешто неочекивано.

Али пустимо саме хроничаре да нам опишу те неочекиване догађаје.

Изузетно се ретко дешава да један догађај који се одиграо при неком верском обреду пре девет векова, бива записан од стране осам хроничара.

У њих се убрајају тројица француских летописаца, Фулхерије, Бартолф и Гибер, Немац Екехард, Енглез Виљем, Италијан Кафаро, Јерменин Матеј из Едесе и још један Француз, чије име није сачувано (писац Кодекса L).

Отпутујмо, дакле, у прошлост како бисмо упознали догађаје кроз приповедања ове осморице људи.

 

Извори:

1. «Nearly ten thousand were beheaded in this Temple. If you had been there your feet would have been stained to the ankles in the blood of the slain. None of them were left alive. They did not spare the women and children» (Fulcher of Chartres, A History of the Expedition to Jerusalem 1095-1127, редакција H. Fink, т. 1, xxvii, Тенеси 1969, с. 121-122).

2. «It was not alone the spectacle of the headless bodies and mutilated limbs strewn in all directions that roused horror in all who looked upon them. Still more dreadful it was to gaze upon the victors themselves, dripping with blood from head to foot, an ominous sight which brought terror to all who met them» (Willian of Tyre, A History of Deeds Done Beyond the Sea, превод E.A. Babcock и A.C. Krey, Њујорк 1943).

3. «The amount of blood that they shed on that day is incredible ... Some of our men (and this was more merciful) cut off the heads of their enemies… others tortured them longer by casting them into the flames… Piles of heads, hands, and feet were to be seen in the streets of the city. But these were small matters compared to what happened at the Temple of Solomon. What happened there? If I tell the truth, it will exceed your powers of belief. So let it suffice to say this much, at least, that in the Temple and porch of Solomon, men rode in blood up to their knees and bridle reins. Indeed, it was a just and splendid judgment of God that this place should be filled with the blood of the unbelievers ... The city was filled with corpses and blood» (Raymond de Agiles, Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem [Историја Франака који су заузели Јерусалим], превод на енглески A.C. Krey, The First Crusade: The Accounts of Eyewitnesses and Participants, Принстон 1921, с. 260-261).

4. «High ideas were besmirched by cruelty and greed, enterprise and endurance by a blind and narrow self righteousness; and the Holy War itself was nothing more than a long act of intolerance in the name of God, which is a sin against the Holy Ghost» (S. Runciman, The History of the Crusades, т. 3, с. 480).

5. «At this time, Arnulf, chaplain of the Count of Normandy, was chosen Patriarch by some, the good (clergy) opposing it not only because he was not a sub deacon, but especially because he was of priestly birth and was accused of incontinence on our expedition, so much so that they shamelessly composed vulgar songs about him», односно: „У ово време је Арнулф, војни свештеник грофовије Нормандије, био изабран од стране неких за патријарха, али добри (свештеници) су се томе супротставили, не само зато што није био чак ни 111 ђакон, него пре свега зато што је, иако син свештеника, био оптужен за полну необузданост за време нашег похода, до те мере да су без срама склапали вулгарне песме о њему.“ (Raymond de Agiles, к.п., с. 264).

 
Приступи





Посетиоци
Имамо 26 гостију на мрежи
Књига Велечасни Теодор Зиссис
Τρόποι πληρωμής
Μπορείτε να επιλέξετε έναν από τους 4 τρόπους πληρωμής:
  1. Με αντικαταβολή
  2. Με κατάθεση σε τραπεζικό λογαριασμό
  3. Με Paypal
  4. Με Πιστωτική κάρτα μέσω Paypal (δεν χρειάζεται να έχετε λογαριασμό στο Paypal)